Serbian Holocaust

Josif Vesel, June 27, 2012, Belgrade



Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Rodjen sam u Novom Sadu. Otac je bio mašinbravar, majka domaćica. Kao devojka radila je u nekom izdavačkom preduzeću. Imao sam tri sestre. Ja sam rodjen 1927, sestre '29, '31. i '32. Život je bio težak s obzirom da mašinbravar mora da izdržava četvoro dece. Bilo je nešto lakše što smo bili Jevreji zato što smo mi deca dobijali neku pomoć. Situacija je bila takva, što može biti interesantno za ovaj intervju a ne mora, da je otac bio sindikalni funkcioner i ateista, a majka koja je pred udaju prešla iz hriščanske u jevrejsku, Mojsijevu veru,  bila je religiozna tako da je najveći praznik za nju bilo moje punoletstvo - bar micva. Sa trinaest godina se postaje punoletan. Ceremonija je bila pred punom sinagogom. U čuvenoj novosadskoj sinagogi. 
Stanovali  smo u Novom Sadu u prizemnoj kući sa velikim dvorištem. U tom dvorištu tata je napravio male klupice, tablu i  katedru i ja sam mojim sestrama čim sam krenuo u školu bio kao njihov učitelj.

Sada ću preskočiti jedan period. Za vreme okupacije, pre Aušvica, bili smo u Baji, jednom madjarskom mestu. Par dana smo bili tamo. Objave da se prijavi ko god je završio neki zanat. Moj drugar koji je sa mnom učio zanat, Djura Remer, pita svoju majku šta da radi. "Odmah se prijavi! Verovatno ćete biti u boljoj situaciji". Moja mama isto: "Odmah se, sine, javi!". "Nikako! Pa, ko će da brine o sestrama, ti sama? Ne može!". I ja ne odem. Djura nije otišao u Aušvic već je radio kao stolar u Madjarskoj. Stigao je čak i da ode u NOB. Razumete? Ja sam pod uticajem "punoletstva" brinuo o sestrama. 

1941. godine ja sam učio zanat. Po nekom zakonu Jevreji su, ne svi nego odredjenih godina,  umesto da služe vojni rok odvedeni na prisilni rad. Moj otac je krajem 1941. otišao na prisilni rad i nije se vratio. Oni koji su se vratili rekli su mi da su svi odvedeni u Ukrajinu na front pošto je Madjarska tamo imala svoju diviziju. A šta su radili? Terali su ih da idu na minsko polje. Da ne bi po dva sata istraživali jedno parče terena, oni tako za pet minuta očiste minsko polje.

Ostala je mama sama sa nama. Ima jedno pitanje na koje ne znam odgovor a to je kako nas je izdržavala. Ja sam se kasnije raspitivao kod jedne strine koja je ostala živa: "Šta ti misliš kako je moja mama nas izdržavala?". Rekla je da su ljudi skupili nakit, satove, ogrlice i onda su od toga živeli. Kako se od toga moglo živeti ne pitajte.

Početkom 1942. u januaru jednog dana dodje nam u kuću jedna grupa:"Pakujte se!". Ne mogu da se setim da li su bili madjarski policajci ili vojnici. Odveli su nas u Sokolski dom. Bio je januar 1942, onda kada je bila racija. Mi smo došli ujutru. Do podneva, kako novi dodju popune jedan red a ovi koji su jedan red pozadi negde odlaze. Mi pojma nismo imali zašto smo tu došli, šta se tu dešava, kuda idu ovi što negde idu. E sada, kada smo baš mi bili na redu da idemo, izadje jedan čika i kaže: "Pakujte se kući!". Nikakvo objašnjenje, samo - idite kući. Mi smo otišli kući. Nismo znali šta se desilo, niti zašto smo sada kod kuće, ništa. Naknadno smo saznali da su nas spasila dvojica rukovodećih funkcionera Socijaldemokratske partije Madjarske. Vrlo mala partija, ali je postojala. I to je fenomen, da je postojala! U isto vreme  nacistička partija Strelasti krst je, po mom sećanju, imala otprilike samo 4% glasova. Ovi socijaldemokrati su posle postali vrlo čuveni jer su oni obavestili Parlament da je taj i taj komandant izdao naredbu jednoj vojnoj jedinici ili diviziji da likvidira partizane u Vojvodini. Oni su se skrivali u zemunicama.  Madjarski narodni poslanik Žilinski je rekao da oni ubijaju Jevreje,da ih vode ih na Dunav i pucaju u njih tako da se desilo da Parlament donese naredbu da se to prekine. Kakve veze ima Horti sa tim, mislim da Horti nije ni znao za to.

Ja sam samo svedok istorije i to dvostruki svedok. Jedan koji je bio uhapšen a drugi koji je slušao sudjenje komandantu koji je sve to organizovao. Naime, nismo mogli ući unutra u Sokolski dom, ali je napolju bio glasnogovornik i mi smo napolju na ulici u Novom sadu slušali šta se dešava unutra. Naime posle rata neko mi je rekao:"Josipe, trči pred Sokolski dom, sudjenje je nekom generalu!". Odem tamo i ja i moji drugari koji su bili tamo slušamo. "Zašto ste Vi naučili srpski?". Posle par meseci robijanja glavni komandant je odgovarao na srpskom. Ne baš na perfektnom srpskom, ali na srpskom. On se ponašao kao pravi profesionalni vojnik. Kaže: "Odajem počast pobedniku". Sećam se toga, svojim ušima sam čuo. Pitaju ga nešto, on odgovara i mi slušamo. "Nijedan od mojih vojnika nije kriv za ono za šta ih optužujete. Kriv sam jedino ja. Ja sam izdavao naredbu, a oni su vojnici koji su izvršavali naredbu. Ja sam znao da oni nisu trenirani da ubijaju decu i civile pa sam naredio da se svakom ujutru da po pola litre rakije". To sam čuo svojim ušima. Da li to u istoriji piše negde ili ne, ne znam, ali ja sam to čuo slušajući sudjenje. 

Kako se stvari dešavaju! Zamislite 1944. u profašističkoj zemlji, sa aspekta Hortija, da se dešava to da velika većina Jevreja živi, osim onih koji su bili na prisilnom radu gde je veći procenat izginuo, a u celoj Evropi toga nije bilo. Kako? Za mene još nema objašnjenja. Setio sam se jedne stvari - kada je u NDH Pavelić donosio te naredbe doneo je jednu posebnu naredbu o oslobadjanju svih krivica onih koji su učinili nešto zaslužno za Hrvatsku. Znate zašto je to doneo? Njegova žena je bila Jevrejka. Da se čovek zaprepasti! Zbog nje je doneta takva jedna posebna odluka. Istorija je fantastična kada se proučava. 

Da nastavim dalje. Da se razumemo nije lako pričati. U martu 1944. Nemci su ušli u Madjarsku. Desilo se, što sam saznao tek naknadno, da je na vlast došla partija koja je imala 4% poslanika. Znate kako su izgledali? Isto kao esesovci. Ista uniforma, samo što na rukavu umesto hakenkrojca (kukastog krsta) imaju strelasti krst. Prvog dana kada su ušli morali smo da stavimo žutu traku, tako da sam ja išao na posao sa žutom trakom. Niko me zbog toga nije dirao, iako... Detalj jedan koji za Vas može biti interesantan ne profesionalno nego lično. Firma u kojoj sam ja radio kao šegrt je radila samo luksuzne i umetničke stvari. Umetnički rezbareni nameštaj. Dva madjarska policajca koji su pre nego što su postali policajci bili stolari došli su i objasnili da će tu za svoje nadredjene raditi nameštaj. Sprijateljili smo se i postali drugari.

- To je tako trajalo nekih mesec dana po njihovom dolasku dok nisu počeli da odvode Jevreje?

Otprilike mesec dana. Ima jedan detalj, ne znam da li je interesantan. Ja sam sa jedne strane bio klinac. Rodjen sam u decembru 1927. Imao šesnaest godina 1944, još sam bio maloletan ali sam već imao duži politički staž. Aktivno sam se bavio politikom od svoje četrnaeste, petnaeste godine.

- U Hašomer Hacairu?

Da. Moj omladinski rukovodilac iz Hašomer Hacaira živi u Novom Sadu.

- Teodor?

Teo Kovač. Mi smo se spremali prvo da naučimo zanat pošto ako odemo u tadašnji Izrael koji nije bio država da imamo gde da radimo u kibucu. Recimo sin vlasnika fabrike gde je radio moj otac, dakle iz bogataške porodice, ide da nauči zanat da bi kada ode u Izrael mogao da bude aktivan. Tu gde sam ja učio stolarski zanat već su i drugi učili koji su otišli u Izrael. Jedan od njih je postao šef kibuca. To su bile interesantne stvari. Da bismo se pripremili za težak život u Izraelu u kibucu ja sam mesec dana proveo u Sloveniji na logorovanju gde sam čak jedan dan imao bez rukovodilaca. Mi klinci smo ih zamenjivali. To je sve bio trening. Iz Izraela je došao jedan koji nam je sagradio kulu. Svaki kibuc je imao   visoku kulu sa mitraljezom na vrhu zato što je stalno pretila opasnost. 

Da se sada vratim na 1944. Krenuli smo u Aušvic. Svi smo skupljeni...

- Vi sa mamom i sestrama?

Imam jednu sliku na kojoj je cela moja porodica i stric i strina. Svi na jednoj fotografiji. Mama i nas četvoro krenuli smo u vagone. Vagoni su bili kao za stoku. Bili smo nabijeni unutra, nema wc-a, nema hrane, nema... Verovatno oni koji su nas zatvorili nisu znali gde idemo. Prvo smo stali u Subotici. Koliko smo tamo ostali ne znam ali imam zapisano pošto sam nabavio dokumenta. Nemci su tu bili fenomenalni. Postoji dokumentacija o meni kao da mi je to radila UDB-a. Svaki detalj je tu opisan. Sto sedamdeset raznih dokumenata citiraju. Sve to imam. Možete posle dobiti da vidite kako izgleda.
U Subotici su nas malo zadržali pa smo išli u Baju. U Baji se desilo ono što sam već rekao, da sam mogao da ostanem, i onda smo krenuli onako... Šta mislite ko su bile prve žrtve u vagonima?

- Starci i bolesni.

- Od koje bolesti?

Sada ću da kažem dijabetes zato što sam pročitala Vašu priču, inače ne bih znala.

Prvo su dijabetičari stradali i izbačeni napolje. Užas! Neke stvari je čak nemoguće shvatiti kako se to izdrži. I dan danas ja ne mogu nekom objasniti kako sam izdržao celu zimu a da čak nisam imao ni neku kutiju sa svojim stvarima. Ništa nisam imao. Nisam imao zimski kaput, nisam imao zimske cipele, nisam imao džemper. A nemačka zima. Ne pitajte! Znači to je bila neka prirodna selekcija.

Stigli smo u Aušvic. Otvorili su vrata od vagona. Izašli smo i čuli urlikanje. "Los!". One nemačke komande da bi zaveli atmosferu reda i lajanje kera. Bilo je mnogo vojničkih pasa koji su lajali tako da se niko nije bunio. Lagano smo izlazili napolje i krenuli bez ičega, bez paketa i ičega. To je nešto što je za film - idemo, mama nosi dve sestre a Blanka i ja idemo pored njih dok ovi sa strane samo viču los, los los! Kada smo stigli na odredjeno mesto na jedno trideset metara od nas jedan kamionet i na njemu stoji jedan oficir.  Hugo Rot i Aca Rozberger koji su bili sa mnom uvek su se svadjali ko je bio taj. Neki tvrde da je to bio glavni lekar Mengele. Nismo znali tačno ko je ali je bio viši nemački oficir esesovac i bio je bog smrti. Vojnici bi nekog izgurali napred i on je rukom pokazivao da li ideš levo, desno ili pravo prema njemu pored njegovog automobila. Najstarija sestra levo, ja desno a mama sa dve klinke, za njih tada klinke, ide pravo, ravno. Posle smo videli da idu prema zgradi koja se puši. Nismo imali pojma šta je to. Sve smo to kasnije saznali. Tek smo kasnije shvatili da u tu zgradu stalno neko ulazi a niko ne izlazi.Tu smo bili par dana i krenuli dalje. Neki mali broj je ostao. Recimo pokojna Timarka je ostala.

- A Blanka, Vaša sestra?

Ne mogu da se setim ovog trenutka kako se zvao njen ženski koncentracioni logor, imam zapisano. Ja se izvinjavam, neke stvari zaboravite.Dakle mama i dve male sestre su tu spaljene još prvoga dana. Ja sam tek po oslobodjenju saznao da je Blanka otišla u taj i taj logor, to jest znao sam da je otišla negde ali nisam znao da li je ostala živa. 

Ja sam krenuo u Buhenvald. U Aušvicu nisam dobio svoj broj. U dokumentaciji (u Bad Arolsenu) ima svih mogućih dokumenata o meni i sticajem okolnosti kada su u Izraelu videli da imam ta dokumenta pitaju me: "Pa kako si to mogao dobiti?". Tada sam uvideo da sam ja to dobio preko reda. Lečio sam jednog gospodina čija je supruga radila za Crveni krst Švajcarske. Kada je čula da sam ja bio u Aušvicu, da bi iskazala svoju zahvalnost lekaru svog muža, ona se izborila da dobijem sva dokumenta. 

U Buhenvaldu smo bili kratko vreme. Kada se kaže Buhenvald, retko ko je bio u samom Buhenvaldu. U samom Buhenvaldu je živeo prvi nemački zatvorenik koncentracionih logora. To je Telman .Ovde ja stojim, na trideset metara jedna metalna ograda i na još trideset metara odatle jedna kuća gde živi samo jedan zatvorenik. To me je podsetilo na princa Djordja koji je u ludnici u Nišu imao svoju posebnu kuću.

- Telman je bio politički zatvorenik?

Sekretar KP Nemačke (predsednik CK KP Nemačke), Ernest Telman. On je, koliko ja znam, ušao kao prvi zatvorenik i ostao do dana oslobodjenja od američke vojske, ali je dan pre toga ubijen (Telman je u Bihenvaldu bio od  marta1933. Ubijen je u avgustu 1944.). Nisu ga ostavili u životu .
U samom Buhenvaldu, kao što sam rekao, je malo njih bilo. Išli smo u arbajc komande, znači u radne logore. Ti radni logori su bili vezani za neku firmu. Mi smo bili vezani za firmu Braunkohle-Benzin. To je fabrika koja je od uglja pravila benzin. Oni naprave benzin i onda taj benzin ide u cevi pod zemljom. 

I dan danas mi nije jasno kako sam ostao živ. Dešavalo se da sam bio "osudjen" na smrt pa sam ostao živ.  Na primer, svako jutro je bio zbor na apel placu i tu se znalo - ako jedan fali ima pet sati da se istražuje šta je, gde je i niko ne sme da mrdne. Kad neko pokuša da pobegne nisu pucali negosu ga tukli do smrti. Ja sam više puta bio u takvoj situaciji. Komanda je bila jednostavna - komandant jedan viši esesovski oficir, onda starosta kako bi Rusi to preveli, odnosno lageraltester,esesovski podoficir, koji je bio glavni i starešina barake. 

Jednog jutra ja sam bio u vrlo lošem stanju. Mi smo gledali da ne idemo u bolnicu. Bila je mala priručna bolnica. Ako si lak bolesnik leče te par dana i vrate te na posao, ali ako si težak bolesnik ideš u Buhenvald. Tamo nije bilo bolnice pa smo se uvek toga plašili (da nas ne pošalju tamo). Tog jutra treba da se ide na apel plac a ja se ne probudim. A imali smo one krevete na sprat. Jednog trenutka o moj krevet duum! sa nekom budžom. Ja se probudim i vidim lagereltestera, a on meni vikne nešto što sam ja otprilike preveo - urliči. Ja počnem da urličem, a on udara po krevetu. On je bio glavni i njega su se svi plašili. I dan danas razmišljam kako je on verovatno imao sina mojih godina i nekako se prelomio da me spase. Da me je odveo tamo gde ceo sat stoje zbog mene jer im se ne slaže broj zatvorenika, onda bih bio schlagen tod, prebijen na smrt. 
Medjutim, ima i drugi razlog štp me je spasao. Preskočiću jedan period da bih objasnio ovog lagereltestera. Na putu ka Terezinu gde smo kasnije krenuli, u jednom trenutku su Amerikanci pogodili da li prugu ili nešto drugo i voz je stao. U svakom vagonu sedeli smo po pet u redu, četiri puta pet, ovde četiri puta pet i u sredini dva esesovca gledaju u nas. Ali, umre jedan Francuz. Mi vidimo kako su se svi Francuzi okupili dole da ga sahrane tu dole pored pruge. Voz je već bio stao i to su iskoristili ovi Francuzi da čoveka koji je umro sahrane i da ostave neki znak da znaju gde su ga sahranili. Medjutim, nema ko da ih prati kada su izašli iz vagona pa ih prati lično lagereltester. Drugi imaju koga da čuvaju. Jednog trenutka čujemo revolverske pucnje. Lagereltester puca i trči za njima, ali puca u vazduh. Posle oslobodjenja, sticajem okolnosti, dobio sam pismo od jednog Francuza koji je rekao da je lagereltester zajedno sa njima zbrisao jer su se to sve dogovorili. Znali su da nema ko da ih goni pa su zbrisali i pobegli.
Druga situacija u kojoj sam bio "osudjen" na smrt je zbog jedne teške bolesti, a to je avitaminoza C. Počeo sam da krvarim iz zuba , da mi se lome zubi i klimaju. Šta da radim? Pošto sam od ranog detinjstva učio francuski, odem u priručnu bolnicu gde je šef bio jedan zatvorenik, francuski profesor. Ja mu se obratim na francuskom. Tražim spas. On mi kaže da ima mogućnost da me privremeno na par dana primi da radim kod njega kao zamena za nekoga koji zbog nečega nije bio tu. Pozove jednog svog bolničara i kaže mu: "Idi u kuhinju, traži da ti daju kore od krompira što bacaju u djubre i kaži im da ćeš dolaziti par dana po tu koru od krompira". Posle tri, četiri dana meni prestane avitaminoza C.

- Nije valjda da u kori od krompira ima vitamina C?

Ne radi se o vitaminu C. U toj kori ima nešto toliko famozno i sticajem okolnosti taj profesor je znao za to. Zbog toga sam ja kasnije kao student postao obavezno prisutan na vežbama iz stomatologije. Ispričao sam profesoru šta mi se desilo i on se obradovao da neko može da potvrdi to što on inače priča.

Najviše nas je spašavao Nemac Valter Himelšajn. U istoriji nemačke države on se nalazi na mestu  ambasadora nemačke Vajmarske republike u Londonu. On je kao blokeltester štitio maloletnike koliko je mogao. Tu sam video i nešto što ću kasnije citirati na svojim predavanjima o kulturelnom obrascu. Postoji jedan kulturelni obrazac, a to je odnos prema radu i tu su glavni Nemci. Imali smo u toj fabrici neki zadatak da nešto kopamo. Sad, svi radimo tako što gledamo u esesovca stražara i ako on gleda u nas onda kopamo, a kada ne gleda onda samo gledamo u njega i ne radimo, štitimo svoj život. Tako svi osim jednog iz moje grupe koji i dalje kopa. Dok je većina nas tu par meseci, on je tu već par godina. Nemački socijaldemokrata iz Vajmarske republike ili možda i komunista, mada komuniste su ipak likvidirali ranije. Ja ga pitam posle: "Hans, iz kojih razloga ti sebe ne štitiš?", a on kaže: "Navika. Od malena sam navikao. Ili ću da radim ili ću da bežim. Pošto ne bežim, onda ću da radim".
Imali smo i situaciju koja je za priču. Nije nešto uopšteno već lično moj doživljaj, a to je bombardovanje. U Drugom svetskom ratu doživeo sam jedno bombardovanje u Novom Sadu ali daleko od grada. Negde na aerodromu su pale bombe. Inače, u Novom Sadu i u blizini grada  nisam nikada video nemački avion. Medjutim, tokom života sve do danas nekoliko puta su me bombardovali Amerikanci. To je nešto sudbinski. U logoru - ovde je logor, ovde je fabrika, a ovde prolaze one podzemne cevi sa benzinom. Dolaze Amerikanci da sruše fabriku, ali bombardovanje počnu preko logora da bi pogodili ove cevi i baš njih briga za nas. Tako su mogli kasnije da pogode i naš voz kada su nas Nemci spakovali da krenemo ka istoku. I šta se dešava? U našoj baraci padne bomba na par metara od mene. Bomba od 500 kilograma probije krov od barake i nabije se u pod, ali ne eksplodira. Pitao sam kasnije vojnog stručnjaka zašto nije eksplodirala. On mi je kazao  da se  povremeno dešava da se velika bomba samo malo nekako mrdne i ne eksplodira. I sada, kada je bio ovaj rat protiv Srbije, sa svog prozora sam  gledao kako preleće raketa ka Tašmajdanu. Eto, to su te sudbinske stvari

- Kada ste krenuli iz Behenvalda za Terezin, koliko ste ostali u Terezinu? To je isto bilo nešto kratko pošto su ubrzo došli saveznici?

Par dana smo tu bili kao logoraši, medjutim onda smo još nekih mesec dana bili kao gosti.

-Ostali ste u okviru logora, samo ste bili slobodni?

Nismo bili slobodni. Dva puta sam u životu iako zdrav bio u karantinu. Treći put sam bio u karantinu kao student.To je sudbina. Za vreme okupacije  u Novom Sadu kućni lekar mi je bio budući načelnik VMA (Vojnomedicinska akademija). Zaboravio sam mu ime. Jevrejin. Nije Papo. Načelnik general. Radio je kao kućni lekar. Neko od mojih se razboleo i svi smo, iako zdravi, otišli u karantin za svaki slučaj. 

Tako je bilo i ovde. 9.maja koji se ovde slavi kao Dan pobede oslobodjen je Terezin. Oslobodila ga je Crvena armija. Išli su sa tenkovima, a na svakom tenku po deset pešadinaca.  Ali ne ostaju, kreću dalje. Mi nismo znali,kasnije smo shvatili, zašto se nisu zaustavili ako su pobedili već su išli dalje da se tuku. Naime, jedan deo nemačke vojske baš u tom delu nije priznao kapitulaciju nego su se i dalje borili. Rusi su išli dalje, a u Terezinu  su ostavili doktorke.  One su naredile da se svi postrojimo, išle od jednog do drugog i rukom nam opipavale čelo. Ko je bio vruć odmah je išao u bolnicu. Tu su bile medicinske sestre. Dobra vojska, dobar sanitet. Izdvojile su tifusare. Logor je podeljen žičanom ogradom na dva dela. U jednom delu su bili bolesnici, u drugom mi koje svakog dana kontrolišu da li imaju temperaturu. Tako imam legitimaciju da sam iz Terezina otišao 10. juna (1945), znači mesec dana kasnije. 

U logoru nas je čuvao češki žandar, jedan divan čovek koji se ponašao kao roditelj prema nama mladima. Razgovarao sam sa njim. On je bio predratni policajac, za vreme okupacije je bio policajac i posle rata kada je došlo oslobodjenje ostao je policajac. Zašto? Nisu imali ni četnike ni partizane. Možete zamisliti državu koja je okupirana a nema svoju vladu nego guvernera. Mnogi koji se ne bave istorijom ne znaju da Češka nije imala čak ni okupacionu vladu. Neki pominju Lidice, ali to su britanski obaveštajci došli pa su se spustili (Jan Kubiš i Jožef Gabčik, pripadnici češkog pokreta otpora u egzilu,  uz podršku britanske obaveštajne službe su 1942. izvršili atentat na šefa Gestapoa Rajnharda Hajdriha).  To nema veze ni sa partizanima ni sa četnicima i onaj ko je bio profesionalni policajac to je i ostao.Ja sam išao da razgledam logor i vidim na jednoj ćeliji na tabli piše otprilike - ovde je od 1914. do 1918. bio Gavrilo Princip. Kada je došlo oslobodjenje zamolio sam tog policajca da udjem unutra pa da mogu da se pravim važan kako znam kako je Gavrilo tu živeo.To je čudan kazamat. Krov zatvora na nivou tla . Izmedju ćelija su iskopani prolazi, tako da je Gavrilo Princip kada je gledao kroz prozor video samo susedna vrata ćelije preko puta Ja sam pokušao da se sagnem da vidim da li može da se vidi nebo. Vrlo malo, možda dva, tri santimetara sam video nebo. On je 1918. godine umro od tuberkuloze. Možete zamisliti da je očuvana ta tabla na kojoj piše da je tu bio Gavrilo Princip!

Neprijatna stvar je bila ta što je bilo malo osvete. Videli smo par slučajeva...Uvek je bilo onih koji su samoinicijativno ili u malim grupama prekršili ratne zakone. Dolazili su zatvorenici Nemci pa su ih onda likvidirali. Ne znam da li kod Labe ili gde, ali mi smo to gledali. O tome nikada nisam nešto pročitao.

- Vratili ste se u Novi Sad. Niste znali šta je sa Vašom sestrom. Jeste li se tu sreli sa njom?

Kada sam došao bio je to šok za mene. Dodjem sa robije i odem...Prvo, jedan ruski oficir mi je poklonio pištolj. Prvi put u životu da sam imao pištolj i to samo par dana. Kada sam došao na granicu pitali su me imam li oružje i ja - izvolte i predam pištolj. Čak i kada sam služio vojsku nisam imao oružje pošto sam bio u oficirskoj školi za lekare i onda je moj bolničar nosio i moj i njegov pištolj. Verovatno ima nekih razloga zašto je to bilo tako. Šta znam, možda bih poludeo kada bi naišao na nešto...Ali, na to ne smem ni da mislim.
Kada sam se vratio,  prvu stresnu situaciju sam imao kada sam otišao kući. Ja mislim da sigurno samo mene čeka naš stan. Kad ono u stanu izbeglice sa decom. Ja sam ih saslušao. Ni na kraj pameti mi nije bilo da preduzimam nešto da im se nadje neki drugi stan. Čak sam i nameštaj i sve ostavio. Obratio sam se Jevrejskoj opštini da mi nadju da negde privremeno budem podstanar. Tako je i bilo. Nisam mogao zamisliti da bilo šta pokrenem da se oni isele. Kasnije sam položio stolarski ispit i čekao da se zaposlim. Imao sam četiri razreda gimnazije.

- Kako je došlo do toga da ste završili medicinu?

Evo kako - zahvaljujući Jevrejskoj opštini. Ona je imala svoje aktiviste i vodila je računa o nama koji smo došli. Oni su mi obezbedili, čini mi se,  neku stipendiju da završim srednju školu. Nekih detalja se ne mogu setiti. Znate, sada čitam šta Bekim Fehmiju piše. Pa to je fantazija. Mora da je od mladosti pisao, da mu je neko rekao: piši Bekime, piši imena, sve ćeš zaboraviti.

U Novom Sadu sam nastavio onu školu za ratom ometene, medjutim onda su me pozvali u Jevrejsku opštinu i rekli: "Slušaj, u Beogradu postoji Jevrejski studenstki dom". Sinagoga je bila organizovana kao studentski dom. "Tamo ćeš imati besplatnu hranu i sve što treba i lakše će ti biti, tu si siguran". Tako ja dodjem u Beograd još 1946. u studentski dom. Tu sam učio peti, šesti, sedmi i osmi razred gimnazije, sve po pola godine jedan razred, a osmi razred celu godinu u Trećoj muškoj. Imao sam sve besplatno. Nisam imao ni rodjaka ni roditelje da me finansiraju. Ovi što su brinuli o meni: "Ajde, podnesi molbu za studiranje",  i ja podnesem molbu ministarstvu i dobijem stipendiju za studiranje.

- A hteli ste baš medicinu?

Sada ste postavili jedno pitanje...Vidite, postoji jedan način lečenja - okupaciona terapija. Mora se stalno biti angažovan. Ja imam nekoliko teških oboljenja i onda moram u slobodno vreme da budem angažovan. Ja sam da tako kažem diplomirao pravo sedeći kod kuće uz televizor. Ogroman broj serija, odnosno takvih emisija (vezanih za pravo) sam gledao. Zašto? Majka je planirala da budem pravnik. Zašto je ona to procenila, ali uvek je govorila da treba da budem pravnik. Medjutim, u koncentracionom logoru sam doživeo spas od jednog lekara. To je ostalo trajno u meni i upisao sam medicinu.  U vezi toga da Vam ispričam nešto interesantno. Kao direktor klinike imao sam veliku kancelariju sa mnogo slika, umetničkih fotografija, poklona pacijenata, raznih diploma, recimo bio sam počasni član Slovenačkog lekarskog društva, Srpskog lekarskog društva, ali na najvažnijem mestu bila je diploma stolarskog zanata. I sad, kada neko dodje odmah pita kakve veze ima stolarski zanat. Onda ja moram da pričam o okupaciji, pa kako nisam mogao zbog numerus klauzusa da idem u školu, pa ovo, pa ono. Medjutim, onda sam video jedan dokumentarni film i kopirao sam ga u smislu da sam izmislio jednu priču i tu priču  bih ispričao i zadovoljio njihovu radoznalost. "Profesore, kako ste, zašto ste bili stolar?". Onda ja: "Evo da ti objasnim, sine. Ima jedan film, istorijski dokumentarac- jedna prostorija, u njoj jedno uzvišenje i tu radi jedan stolar. Tu su klinci koji su Hristovi drugari i sveti Josif, moj imenjak. On je Isusov otac i on je bio stolar.Jednog trenutka čika Josif dodje i kaže: "Klinci, nešto da vam kažem. Zapamtite jednu važnu stvar: ako hoćete da postanete ljudi morate naučiti da sa dve ruke i deset prstiju uradite i stvorite nešto korisno za vas i za vašu zajednicu". Kada sam video taj film to me toliko ošamutilo da sam rešio da moram da odem za stolara i da budem kao sveti Josif".